Smrt je sastavni deo života, i po hrišćanskom verovanju,
ona je prelazak iz ovozemaljskog, privremenog života u nebeski večni život.
Kad se dogodi smrtni slučaj - rodbina umrlog nađe se pred mnogim problemima. Osim razumljivog, emocionalnog šoka, stresa, pojavi se i mnoštvo nedoumica koje su tim veće ako je smrt nastupila iznenada. Zato će ovde biti reči samo o nekim opštim naznakama, naime šta treba uraditi u skladu sa hrišćanskom i narodnom tradicijom
O smrti najpre treba obavestiti rodbinu i najbliže prijatelje, a zatim će oni obaveštavati druge poznanike. Na taj način se vest veoma brzo raširi među poznanicima. Najbliži, po pravilu, odmah dolaze u kuću pokojnika da se nađu pri ruci porodici umrlog. Tada treba poneti kafu i neko piće jer se može desiti, pogotovo ako je smrt iznenadna, da toga nema dovoljno u kući. Ko je u mogućnosti, treba porodici odmah da ponudi i novac, kao pozajmicu, dok sahrana ne prođe. Smrt ne bira vreme i zato je prijateljska solidarnost neophodna. Važno je zapamtiti da nadležnog sveštenika treba na vreme, odnosno što pre, obavestiti o danu, mestu i vremenu sahrane.
Crna boja je znak žalosti i ona se oblači što pre, a obavezno se mora imati za sahranu. Crninu oblače najbliži srodnici (deca, snahe, unuci, braća, sestre). Crnina ne mora biti novokupljena, već se iz garderobe izdvoje odgovarajuće stvari.
Bliski prijatelji, kolege s posla i oni koji su dosta vremena provodili sa pokojnikom dolaze pre sahrane kući da porodici izjave saučešće. Obično se ponese flaša pića i kafa i izgovore reči saučešća. U kući se kratko posedi, posluži se kafom i pićem, a zatim odlazi. Najčešće se odlazi kad dođu novi poznanici, da bi se izbegla gužva. To se ne odnosi na one koji imaju posebna zaduženja i koji porodici pomažu oko sahrane. Ako neko ne može doći kući, kao i oni koji se ne ubrajaju u širi krug prijatelja, dolazi na sahranu i tu, pre početka opela, izjavljuje saučešće porodici. Ako se neko nalazi van mesta stanovanja, ili je na putu, pa nije u stanju lično da izjavi saučešće, običaj je da se pošalje telegram.
Porodica treba da bude u kapeli, pored kovčega sa pokojnikom jedan sat pre početka opela. Porodica je u crnini i stoji sa desne strane, posmatrano od ulaznih vrata kapele. Iznad glave pokojnika nalazi se stalak za sveće. Tu treba da gore sveće članova porodice. Oni koji dolaze prići će svakom članu porodice i izjaviti saučešće. Po pravoslavnom običaju, pokojniku se nosi samo sveća. Danas je uobičajeno da se donose venci i cveće. To pravoslavna crkva ne propisuje, čak i je protiv toga.
Za obred sahranjivanja treba pripremiti panaiju, bocu vina i bocu pomešanog vina i ulja. Po narodnom običaju panaija se ne sprema u kući pokojnika, već van nje i nju sprema neka starija žena, odnosno koja nema nameru da rađa decu.
Sveštenik će doći u zakazano vreme da održi opelo. Negde se opelo vrši nad otvorenim, a negde nad zatvorenim kovčegom. Po završetku opela, sveštenik će pozvati sve prisutne na poslednje celivanje. Tom prilikom se može otvoriti kovčeg, ali i ne mora. U drugom slučaju celiva se krst koji se nalazi na kovčegu i mesto na kovčegu gde se nalazi glava pokojnika. Poslednje celivanje pokojnika najpre obavi porodica, a zatim svi prisutni na opelu.
Sahranjivanje se obavlja na za to određenim mestima - grobljima. Na grobu, po pravilu, neko od najbližih prijatelja izgovori nekoliko prigodnih reči o pokojniku, a zatim se kovčeg spušta u grob. Običaj je da se tom prilikom prekrsti, baci pregršt zemlje u grob i kaže: "Laka mu zemlja!" Kremiranje nije hrišćanski običaj, ali ga crkva iz poštovanja prema želji pokojnika odobrava, s tim što će sveštenik opelo obaviti pre čina kremiranja.
© 2024 - Pogrebne usluge u zemlji i inostranstvu. | Pravila i uslovi korišćenja sajta